Ma, šta da pričam… Imao sam ludo i “nenormalno” djetinjstvo, koje ne bih nikom poželio, počevši od svoje osme godine života, kada su me “komšije” prognale i otjerale iz mog doma, moje kuće, od mojih najbližih i od svega što mi je tada bilo važno u životu. Al’ eto, na kraju sam opet sve uspio koliko-toliko povratiti osim svog oca, koga nisam više nikad vidio od te davne i proklete ‘92 godine, kada su ga “oni” odveli… Uprkos tome, pokušavam da živim normalan život, bez puno zahtjeva, izmišljanja i željom da budem “jebeno” bogat, ma nije to za mene… Do sada mi (hvala Bogu) dobro ide, a u budućnosti…vidjet ćemo…